Beli slez – moćna lekovita biljka sa obala Dunava i Tise koja leči upale i kašalj

Opis Belog Sleza

Beli slez (Althaea officinalis) je višegodišnja zeljasta biljka iz porodice slezova (Malvaceae), poreklom sa područja oko Kaspijskog, Crnog i istočnih delova Sredozemnog mora. Raširio se širom sveta, uključujući Evropu, Australiju i Ameriku. U Srbiji ga najčešće nalazimo uz rečna ostrva i ritove pored reka Tise, Dunava i Save. Biljka je visoka 1-2 metra i potpuno je prekrivena gustim, svilastim dlakama, zbog kojih su joj listovi meki i srebrnobeli. Beli slez najviše voli laganu, vlažnu, duboku zemlju, naročito rečne nanose koji su povremeno poplavljeni.

Upotreba Belog Sleza u Medicini

Velika je lekovita vrednost korena, lista i cveta belog sleza. Koren se najčešće koristi nakon prve godine rasta, kada sadrži najviše sluzi, međutim, kako biljka stari, koren postaje tvrđi i manje kvalitetan. Za lek se uvek seče samo deblji koren, dok se deo sa pupoljcima vraća u zemlju za novu sadnju. Sušenje korena mora biti pažljivo, na nižim temperaturama da se ne izgubi sluz koja je glavni lekoviti sastojak.

Beli slez se širom Srbije i Evrope koristi u lečenju upala disajnih organa i ždrela, kako interno tako i za ispiranje usta i nosa. Koren se potapa u hladnoj vodi oko dva sata, a zatim se dobijena sluz koristi za umirujući efekat. Kuvanje se ne preporučuje jer se tokom kuvanja ekstrahuje skrob, zbog čega tečnost postaje mutnija i brže se kvari.

Sastav i Lekovita Svojstva

Koren belog sleza sadrži oko 30-35% sluzi, 10% pektina, 35% skroba, kao i druge sastojke kao što su saharoza, inverzni šećer, asparagin, betain i masno ulje. Najbogatiji je sluzi u jesen, zbog čega je optimalno vreme za vađenje korena u oktobru. Pored lekovitih svojstava, beli slez može služiti i kao hrana, ali u nekim situacijama i kao otrov. Osušeni koren je veoma bogat ugljenim hidratima, do 75%, što ga čini hranljivim dodatkom.